Манастир Сланци (у историјским изворима и литератури се још помиње и као Сланац или Сланце) налази се источно од Београда, на седмом километру Сланачког пута који Београд повезује са Великим Селом.
Североисточно од манастира налази се истоимено село. У турским изворима из 1528-30. године помиње се као „мезра Сланац“ код села Миранова (садашњег Миријева) које има 15 домова. Нешто касније 1536. године, помињу се два села - Горње Сланце са 9 домова које се налазило у непосредној близини данашњег села, и Доње Сланце са 20 домова, на месту данашњег села. Пописом из 1560. године сазнајемо да је Горње Сланце имало 27 домова, а Доње 19 домова.
Није нам познато када је тачно подигнут манастир и ко је био његов ктитор. У најстаријим подацима које поседујемо из 1560. године, манастир се у турским документима помиње као „манастир Ваведеније код села Оршљан“ који је тада имао само једног калуђера. У XV, XVI и XVII веку био је познат као „стари манастир“, а народно предање га везује за династију Немањића. У народној традицији су очуване две верзије догађаја. Према првој, основао га је свети Сава почетком XIII века (у близини манастира се налази и извор светог Саве), а друга нам преноси да је ктитор Сланаца био краљ Драгутин крајем XIII века.
Манастир је током векова поделио бурну историју свог народа. У првој половини XV века, када је српска престоница из Крушевца пренешена у Београд за време владавине деспота Стефана Лазаревића, манастир је уз нагли развој престонице доживео свој процват. У том периоду је и могао да збрине велики број монаха, који су бежећи из јужних крајева у Сланцима пронашли уточиште од Турака. Манастир је цветао и током владавине деспота Ђурађа Бранковића (1427-1456). Тада је из поштовања према обновитељу и у част крсне славе Бранковића, манастир који је до тада био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, променио патрона и почео да празнује светог архиђакона Стефана. Деспот Ђурађ је, по казивању, тада даривао манастиру частицу моштију Светог Стефана, од када се Сланци у народу називају -
Тешки тренуци за манастир наступају падом деспотовине под власт Турака (1459. године). У једном од својих похода, Турци су убили игумана и 30 сланачких ђака. Нешто касније је пронађено нетрулежно тело најстаријег ђака Стефана, које су монаси из страха од скрнављења пребацили у манастир Војловицу (код Панчева) у тадашњој Угарској.
Историјски извори нам казују да је српски патријарх Арсеније III упутио 1688. године сланачког калуђера Јефрема у Русију да однесе његова писма за руске цареве, што се доводи и у везу са његовим дипломатским напорима да преко Влашке и Русије ослаби насиље и верску нетрпељивост ћесареваца.
Вероватно да је манастир први пут разорен 1690. године. Сланачки калуђери су се тада прикључили народу и братствима многих других манастира и са Арсенијем Чарнојевићем дошли у Срем, настанивши се у опустелом манастиру Кувеждин. Обновили су овај манастир који је био разорен током турског повлачења из Срема 1688. године.
Сланачко братство се вратило у свој манастир 1718. године са аустријском окупацијом земље. Затекавши га у рушевинама, обратили су се митрополиту Викентију Поповићу да им дозволи прикупљање прилога ради обнове. Од аустријске администрације нису могли да очекују помоћ, што видимо из примера манастира Винче и Лештана, које су црквене власти и становништво околних насеља покушавали да обнове. Не само да нису хтели да помогну, већ из једног извештаја из 1726. године сазнајемо да су аустријске власти саботирале обнову постављајући извесне препреке и забране. Ипак уз све сметње и тешкоће, манастир је убрзо обновљен. У наредном периоду његов значај и углед се знатно ширио, како међу околним живљем, тако и на подручју Београда. Међутим, то није дуго потрајало због поновних сукоба између Аустрије и Турске. Из страха од Турака који су Београдским миром 1739. године поново добили власт над северном Србијом, монаси су поново напустили Сланце. Овог пута су уточиште пронашли у манастиру Гргетек придруживши се Другој сеоби Срба под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте. Фрушкогорском манастиру су на чување дали два пуна сандука уредно пописаних покретних манастирских драгоцености. У свој опустошен и разрушен манастир су се вратили 1753. године.
Манастир је тешко преживљавао током друге половине 18. века, плаћајући чак Турцима и закупнину. Зна се да је манастирска црква тада била у тако лошем стању, да је претила опасност да се сводови цркве сруше. У извештају из 1832. године у списку свих цркава и манастира подигнутих у XIX веку, које је кнез Милош тражио желећи да их обнови, забележено је: „Сланце, манастир стари, св. архићакон Стефан летњи, обновљен“. Не знамо какве су поправке вршене, али пошто напукли зидови и оштећени сводови нису више могли да служе својој намени, манастир је потпуно срушен 1833. године. Од његовог материјала су изграђене цркве и Великом Селу и Миријеву. Место порушене светиње је народ оградио, а место Часне трпезе прекрио настрешницом.
Године 1900. на овом месту је подигнута мала капела са правоугаоном основом и двосливним кровом у којој се служило све до 1968. године када је отпочета темељна обнова манастира. Пројекат реконструкције капеле, њеног проширења и изградње новог конака израдио је архитекта др Драган Тадић. Капела је проширена додавањем певничког и олтарског простора са источне стране, док је изнад западног дела подигнут мањи звоник. Са јужне стране цркве је изграђен конак. Радови на реконструкција су завршени 1970. године и храм је био освештан на дан храмовне славе. У темеље манастирског храма и конака су положене повеље исписане на пергаменту у којима је писало: „...Обнављајући с Божијом помоћу ову светињу Немањића, додељујемо јој свету мисију да се у њој, као метоху манастира Хиландара у Светој Гори, припремају млади монаси за подвижнички живот у манастиру Хиландару.“ Оснивање оваквих метоха је било уобичајено не само за Хиландар, већ и за остале Светогорске манастире. Хиландару су већ од самог оснивања (1198. године), па до половине 15. века даривани богати заветни поклони- цркве и манастири са имањима, селима, атарима, виноградима и шумама. Међутим, оваква врста помоћи је престала са наступањен вишевековног турског ропства. Данас је у власништву Хиландара само део поседа, углавном у Грчкој, а манастир Сланци је једини активни и живи метох Хиландара у Србији.
Патријарх Герман се потрудио да део часних моштију Светог архиђакон Стефана поново буде у овој светињи, измоливши их од руског патријарха Алексеја II. Нови метох Хиландара је на дар добио и копију иконе највеће Хиландарске светиње, Богородице Тројеручице, као и све потребне богослужбене књиге и одежде. Манастирско братство и многобројни верни народ су сведоци чуда које се десило на Преображење 1989. године, пре почетка Свете Литургије.
Наиме, на икони Богородице Тројеручице, запажен је крст на челу Пресвете Богородице у виду капи, а затим и сузе из оба ока. Потом су се сузе појавиле и у очима Господа Исуса Христа.
Многи су ову чудотворну појаву сматрали наговештајем великог страдања српског народа које се убрзо збило. Преузето са: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/971/tekst/manastir-svetog-stefana-slanci/print/lat
КРСНА СЛАВА МАНАСТИРА СЛАНЦИ
Трећег дана Божића, 9. јануара 2010. године, у Манастиру Сланци крај Београда, у присуству великог броја верника, прослављена је крсна слава манастира – Свети првомученик и архиђакон Стефан.
Свету архијерејску литургију служио је његово преосвештенство епископ хвостански Атанасије (Ракита). У својој проповеди владика је подсетио присутне да је свети Стефан, чије име носи манастир у Сланцима, био каменован у време прогона хришћана, јер је говорио о људском греху. Истакао је да људи којима је свест сужена и који су везани за себичне земаљске интересе не могу да разумеју хришћанску науку. Поручио је свима да се окрену Богу и да воле своје ближње.
( Кликни на слику да је повећаш)
Нема коментара:
Постави коментар