ПРИЧА


                                            Симо
                                             Матавуљ
                                             ПИЛИПЕНДА
                                   (Из   горње Далмације)


Пилип Баклина спаваше, на огњишту, обучен,
покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена
о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио
мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор
на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили
се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!
У дворишту домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.
У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по
сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијелу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.
Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда,
очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова Поља.
Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букву и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало
не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему
бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих
ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац.
Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута.
Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију.
Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно
жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху
при крају, Јела ће:

- Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче?

Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим,  те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени,
посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни,
тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају
глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе:
- Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети
ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће
се рећи да смо се и ми уписали!
Пилипенда пусти глас, који је наликовао на
режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:
- А хоћеш ли да се упишемо у ту... ту...
вјеру?
- Сачувај Господе! - рече Јела устукнувши
и прекрстивши се.
Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и
донесе најбољу кокош.
Јела, ужаснута, викну:
- Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пиргу?

Пилипенда само рече: "Е, ја!" па дохвата дугачки штап и пође за магарцем.
Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу
гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.
Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте
на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово
Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима
и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ,  од четири мјесеца дави народ.
То је било зими године 1843. Због необично
слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која
кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћала у оно вријеме, жито је споро долазило
с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни
крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући
стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има шума, ни стоке!
Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој
припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом.
Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза
на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина
у Приморје, у најам. Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска
власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек
(бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче
поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану
мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје
не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми
своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише
капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и
још седам-осам домаћина. То се звало: "уписати се у царску вјеру!" Разумије
се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву...
Пилипенда је ишао ка граду за својим старим
Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном
не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача
у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета
крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: "Еј, моја Пирго, жао ми те,
али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!"
Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало
и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја
кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем
ишао у град, а све се натуривало у облику питања.
Питао је Пилипенда бога:
- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе,
кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на
нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала
ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...
У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака;
упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет
и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе
да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва
бога Пилипенди и додаде:
- А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?
- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред
пута, не бих зажалио!
- А јадан, а што ти... а што се ти не би
уписао?
Пилипенда одврати:
- Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете
дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друтовима му Пилипенда бјеше живи,
оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј
ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш...
докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
Пилипенда пљуну.
- Ја не знам хоћете ли лако и како ћете,
али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат
прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
- Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако
ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може
и узети, и душу! А ти...
Кљако га прекиде.
- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
- А, пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши
штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!
Али Кљако побјеже.
Онда Пилипенда, изван себе од гњева, овом
снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда
се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!


-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------



Из духовне ризнице

ЛЕГЕНДА О НЕМОЈ ЦРКВИ

Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цркву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше.
Господе”, мислио је он, “да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље… Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке флауте.
Шта је то? – питао је старац.
- То су свете молитве – одговори Анђео - само се оне овде чују!
- Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму… Анђео га погледа тужног лица.
-Желиш да знаш?.. Погледај…
Далеко доле видео се велики храм.
Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра.
Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор.
Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука!
На клиросу је диригент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.
“Аха, хор ћу сигурно чути…”, помислио је старац.
Диригент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније - царовала је потпуна тишина.
Било је сасвим чудно гледати: диригент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било.
“Шта је ово?”, помислио је старац.
Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и друштвених положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, поклањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло.
Читава црква је била нема.
- Зашто је тако? – питао је старац.
- Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.
Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.
“Ах, та проклета женетина!”, размишљала је она. “Опет је у новој одећи! Муж- пијаница, деца -неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!..”
Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли:
“…Тешко разочарање! Како сам лоше трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду ипо…”
Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: “Ах како је добра Дуњаша!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?”
И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.
- Разумеш ли сада? – питао је Анђео. –
Такве молитве до нас не долазе. Зато и изгледа тако - сви они су заиста неми…
Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио:
- Господе! Ти си благ и милостив…Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!
У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку.
Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.
- Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.
- Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе.
                                                                                      Епископ Кинешемскиј Василиј

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Симо Матавуљ


СВЕЧЕВ ЛИЈЕК



Безимени летописац Горњег манастира острошког и чувар Светог Чивота Свечевог, у архивску збирку чуда Светог Василија уврстио је и приповетку Симе Матавуља "Свечев лијек", ценећи да ју је писац написао на основу истините животне приче коју је могао чути лично од сведока или као месно предање, које је он само уметнички обрадио, не додајући и не одузимајући ништа од истине.
У неком селу у новопазарском Санџаку живио је човјек по имену Јован Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма кога од његових сељака има ли Шибрак какав недостатак, свако би вам одговорио: "Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!..."
Шибрак је одувијек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће и пашњака и стоке и шуме и новаца, заштјеђених од сувишка рода родних година. Рано се ожени дјевојком у свему према себи. Задуго нијесу имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ од пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп, а уз то кротак, уљудан, милостив.
Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака није било на далеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божији што је боље могао, сеоски свештеник, човјек неук и припрост, али пун страха Божијега, поучаваше народ да се угледа на Шибрака којега је Бог наградио.
Али је срећа човјекова, ћудљива и превртљива, те се и Јованова показала таква - одједном га остави, а њу замијени њезина сестра - несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво: на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу!
Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године над болесником изређаше и врачаре и хоџе са записима, па и учени љекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити са мишљу да ће им смрт уграбити сина јединца. А и несрећни младић, који није имао болова, него је чилио и венуо, поче да жели смрт.
И тако срећни човјек кому су многи завидјели, поста тако јадан да се нико не би мијењао са његовим удесом! Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је напријечац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести - зацијело би све то лакше подносио него то што имаше гледати гдје му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао:
"Бог Сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном!"
А свештеник говораше Јовану: "Ко зна, брате, може бити да те Господ само куша, као оно праведнога Јова, па да ће се све добро свршити!"
Тако је вријеме протицало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио. Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину: "Де, Јоване, сине послушај један мој савјет! Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом Чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци и да је силном свијету Светац помогао. Пости Свецу неко вријеме, па иди с вјером и смјерношћу!..."
Јован послуша свештеника и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику. Тако прође још шест мјесеци.
Једном, предвече, бијаше претпошљедње недјеље Великога поста, Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од прољетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зелењеле од младих бујних усјева. Шибрак, и поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти те, онако, у мислима и у доколици, ноге га однесоше много даље него што је намјеравао.
Цио онај крај на домаку његове куће раван је као длан, готово без иједног дрвета, јер је ту земља веома родна и свугдје обрађена. Али, на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег, и баш Шибрак стаде да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрмје и просу се плахи дажд.
Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника!
Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и иначе да се одмори.
Шибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: "Ево Божијег дара!"
"Јест", потврди свештеник, "прољетна је кишица - Божији дар!"
Шибраку се учини да глас непознатог човека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја - сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен.
"Путник ли си?", запита Шибрак мало у страху.
"Путник сам", одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.
"У Митровицу ?", упита опет.
"У Митровицу", потврди онај.
"Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде"
"Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!"
Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као што је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато узе говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: "Био је силан свијет, јер као што знаш иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда..."
Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану:
"Свеци не могу помоћи што неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени - дијелиш ли ти колико можеш сиротињи ?"
"Дијелим, заиста колико могу", одговори Шибрак.
"Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка", пита даље свештеник."Право да кажем, дајем од сувишка", рече Јован.
"То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља", настави свештеник, као из још веће даљине. "Од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћеш ме послушати!"
"Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори", убрза Шибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе:
"Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: "Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!"Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, до непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати."
"Хоћу, учинићу тако!", рече скрушено Јован.
"Па онда", настави већ невидљиви и нечујни човјек, "таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зажалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага."
"Хоћу, све ћу тако урадити!"
"Још нешто. Твој младић лежи у кући ?"
"У кући!"
"Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!"
И чудни путник - ишчезну.
Кад се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а о којој не говори.
Сјутрадан, зором, устаде Шибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:
"Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!"
Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.
То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи.
И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи.
Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље.
Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене.
Наврши се година. Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек, који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне.
Кад дође ред на онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају.
Али, не дође нико.
Те ноћи Шибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости.
Утвара рече Шибраку благо:
"Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Острошки!"
И ишчезну, као и првога пута.